VII
Империјализам као особит стадиј капитализма
Сад треба да извучемо извесне закључке, да у једно скупимо оно што смо већ рекли о империјализму. Империјализам је настао као развитак и директни наставак основних својстава капитализма уопште. Али капитализам је постао капиталистички империјализам само на одредјеном, врло високом степену свога развитка, када су нека основна својства капитализма почела да се претварају у своју супротност, када су се на целој линији створиле и показале ознаке прелазне епохе из капитализма, у више друштвено-економско уредјење. Економски основно у том процесу је замењивање капиталистичке слободне конкуренције капиталистичким монополима. Слободна конкуренција је основно својство капитализма и робне производње уопште; монопол је директна супротност слободној конкуренцији, а ова се пред нашим очима почела претварати у мопол, остварујући крупну производњу, потискујући ситну, замењујући крупну још крупнијом, доводећи концентрацију производње и капитала до тога, да је из ње израстао и израста монопол: картели, синдикати, трустови ис њима стопљени капитал каквих десетак банака које располажу милијардама. А у исти мах монополи, који израстају из слободне конкуренције, не отстрањују слободну конкуренцију, него постоје над њом и напоредо с њом и тиме стварају низ особито оштрих и дубоких противуречности, трвења, сукоба. Монопол је прелаз од капитализма к вишем уредјењу.
Ако би требало дати што је могућно краћу дефиницију империјализма, онда би требало рећи да је империјализам монополистички стадиј капитализма. Та би дефиниција садржавала оно најглавније, јер - с једне стране - финансиски капитал је банковни капитал монополистички малог броја најкрупнијих банака, који се стопио с капиталом монополистичких савеза индустријалаца; ас друге стране - подела света је прелаз од колонијалне политике, која се без запреке ширила по областима незаузет од ма које капиталистичке државе, на колонијалну политику монополистичког поседовања територија земаљске кугле, која је до краја подељена.
Али сасвим кратке дефиниције, иако су згодне јер резимирају оно што је главно - ипак су непотпуне, напосе онда кад из њих треба изводити врло битне ознаке оне појаве коју треба дефинисати. Стога, не заборављајући условно и релативно значење свих дефиниција уопште, које никада не могу обухватити свестране везе појаве у њеном пуном развитку, треба дати такву дефиницију империјализма, која би садржавала ових пет основних његових ознака: 1) концентрација производње и капитала, која је достигла тако висок степен развитка, да је створила монополе који играју одлучну улогу у привредном животу; 2) стапање банковног и индустриског капитала и стварање финансиске олигархије на бази тога'' финансиског капитала''; 3) извоз капитала, за разлику од извоза робе, добија нарочито важно значење; 4) стварају се медјународни монополистички савези капиталиста који деле свет и 5) завршена је територијална подела земаљске кугле медју најкрупније капиталистичке силе. Империјализам је капитализам на оном стадију развитка, када је - изградјено господство монопола и финансиског капитала, извоз капитала добио истакнути значај, започела подела света измедју медјународних трустова и завршена подела целе земаљске кугле медју најкрупније капиталистичке земље.
Видећемо касније како се империјализам може и мора друкчије дефинисати, ако се имају у виду не само основни чисто-економски појмови (на које се ограничава наведена дефиниција), него историско место тога стадија капитализма у односу према капитализму уопште, или однос империјализма и двеју основних струја у радничком покрету. Одмах треба истаћи да је империјализам у поменутом смислу несумњиво нарочит стадиј развитка капитализма. Да бисмо читаоцу дали што је могућно боље образложену претставу о империјализму, намерно смо се трудили да наведемо што више изјава буржоаских економиста, који морају да признају посве несумњиво утврдјене чињенице најновије економике капитализма. С истом сврхом наводјени су подробни статистички подаци који нам омогућују да видимо до којег се управо степена развио банковни капитал итд У чему се управо изразио прелаз квантитета у квалитет, прелаз развијеног капитализма у империјализам. Наравно, да је сувишно говорити о томе, да су све границе у природи и друштву условне и помичне, да би било глупо препирати се на пример о томе, које године или у коме деценију је'' дефинитивно'' настао империјализам.
Али, пре свега, принудјени смо да се препиремо о дефиницији империјализма са К. Кауцки, главним марксистичким теоретичаром епохе такозване друге интернационале, која обухвата 25 година, 1889-1914 године.
Против основних мисли које су изражене у нашој дефиницији империјализма са К. Кауцки, главним одлучно и године 1915 и чак још у новембру године 1914, изјављујући да под империјализмом не треба схватити'' фазу'' или степен привреде, него политику, и то одредјену политику, којој финансиски капитал'' даје предност'', да империјализам не треба'' идентификовати'' са'' савременим капитализмом'', јер, ако се под империјализмом разумевају'' све појаве савременог капитализма'' - картели, протекционизам, господство финансијера, колонијална политика, - онда се питање о нужности империјализма за капитализам своди на'' најбаналнију таутологију'', јер онда је,'' заиста империјализам животна потреба за капитализам'' итд Најтачније ћемо изразити мисао Кауцкога, ако наведемо његову дефиницију империјализма , управљену директно против суштине идеја које смо ми изложили (јер су приговори из табора оних немачких марксиста, који су сличне идеје проповедали током читавог низа година, одавно познати Кауцки, као приговори одредјене струје у марксизму).
Дефиниција Кауцког гласи:
'' Империјализам је продукт високо развијеног индустриског капитализма. Он се састоји у тежњи сваке индустриске капиталистичке нације да себи присаједини или подвргне сва велика аграрна (курсив код Кауцког) подручја, без обзира на то каквим су нацијама насељена''. (85)
Ова дефиниција не вреди ни пребијене паре, јер она једноставно, тј произвољно, издваја само национално питање (иако је оно врло важно и само по себи, иу своме односу према империјализму), произвољно и нетачно га повезујући само с индустриским капиталом у земљама које врше анексију других нација, истичући, исто тако произвољно и нетачно, анексију аграрних подручја.
Империјализам је тежња за анексијом - ето на шта се своди политички део дефиниције Кауцкога. То је тачно, али скроз непотпуно, јер је политички империјализам уопште тежња за насиљем и реакцијом. Овде нас, медјутим, интересује економска страна ствари, коју је сам Кауцки унео у своју дефиницију. Нетачности у дефиницији Кауцког боду у очи. Баш за империјализам није карактеристичан индустриски, него финансиски капитал. Није случајно што је у Француској управо нарочито брз развитак финансиског капитала, уз слабљење индустриског изазвао од 80-тих година крајње пооштрење анексионистичке (колонијалне) политике. За империјализам је карактеристична управо тежња за анектирањем не само аграрних подручја него и најиндустрискијих (Њемачки апетити на Белгију, француски на Лотарингију), јер, прво, завршена подела света приморава да се код поновне поделе пружају руке за сваком земљом; друго, за империјализам је битна утакмица неколико великих сила у тежњи за хегемонијом, тј за освајањем земаља не само директно за себе него и због слабљења противника и поткопавања његове хегемоније (Немачкој је Белгија особито важна као упориште против Енглеске; Енглеској Багдад као упориште против Немачке итд).
Кауцки се позива нарочито - и често - на Енглезе, као да су они тобоже одредили значење речи империјализам у његовом, Кауцкијевом, значењу. Узимамо Енглеза Хопсон и читамо у његовом делу'' Империјализам'' које је изашло 1902 године:
'' Нови империјализам разликује се од старог, прво, у томе што он, наместо тежњи 01:00 растуће империје, поставља теорију и праксу империја, које једна другој конкуришу и од којих сваку води једнака похлепа за политичким ширењем и трговачком добити; друго, у томе што над трговачким интересима господаре интереси финансиског капитала или интереси који се односе на пласирање капитала''. (86)
Видимо да Кауцки фактички није у праву кад се позива на Енглезе уопште (могао би се позвати, рецимо, на вулгарне енглеске империјалисте или отворене апологете империјализма). Видимо да Кауцки, претендујући да и надаље брани марксизам, уствари иде корак натраг у поредјењу са социјал-либералом Хопсон, који правилније узима у обзир две'' историски конкретне'' (Кауцки у својој дефиницији управо тера шегу са историском конкретношћу!) Особине савременог империјализма: 1) конкуренцију неколико империјализам и 2) превласт финансијера над трговцем. А ако би се углавном радило о томе да индустриска земља анектира аграрну, онда се тиме истиче првенствена улога трговца.
Кауцкијева дефиниција не само да је нетачна и немарксистичка. Она је основа читавог система схватања на целој линији кидају ис марксистичком теоријом ис марксистичком праксом, о чему ћемо још говорити. Сасвим је неозбиљна ова препирка речима, коју је Кауцки започео: да ли најновији степен капитализма треба назвати империјализмом или степеном финансиског капитала. Зовите како хоћете; то је свеједно. Битно је да Кауцки одваја политику империјализма од његове економике, да прича о анексији, као о политици којој финансиски капитал'' даје предност'' а он тој политици супротставља другу, буржоаску политику, која је тобоже могућа на истој бази финансиског капитала. Отуда следи да се монополи у економици могу сложити с немонополистичким, ненасилним, неосвајачким деловањем у политици. Отуда следи да се територијална подела земаљске кугле, која је завршена управо у епоси финансиског капитала и која сачињава основу специфичности садашњих облика утакмице измедју најкрупнијих капиталистичких држава, може сложити с неимперијалистичком политиком. Долази се до замазивања, до отупљивања, најосновнијих противуречја најновијег степена капитализма, уместо разоткривања њихове дубине; долази се до буржоаског реформизма, уместо до марксизма.
Кауцки полемише с немачким аполгетом империјализма и анексија, Кунов, који просудјује незграпно и цинички: империјализам је савремени капитализам; развитак капитализма је неизбежан и напредан; дакле, империјализам је напредан; дакле, треба пузати пред империјализмом и славити га! Нешто као она карикатура коју су сликали народњаци против руских марксиста у годинама 1894-1895: наиме, ако марксисти сматрају да је капитализам у Русији неизбежан и напредан, онда треба да отворе крчму и да се баве гајењем капитализма. Кауцки одговара Кунову: не, империјализам није савремени капитализам, него само један од облика политике савременог капитализма и ми можемо и морамо да се боримо против те политике, да се боримо против империјализма, против анексије итд
Одговор изгледа на око сасвим леп, а уствари он је финије, прикривенији (и зато опасније) проповедање измирења с империјализмом, јер'' борба'' против политике трустова и банака, која не дира у темеље економике трустова и банака, своди се на буржоаски реформизам и пацифизам, на добре и невине жељице. Избећи постојећа противуречја, заборавити најважнија од тих противуречја, наместо да се открије сва дубина противуречја - ето то је теорија Кауцкога, која нема ништа заједничко с марксизмом. И разумљиво је да таква'' теорија'' служи само одбрани идеје јединства с Кунов!
'' Са чисто економског гледишта, - пише Кауцки, - није немогућно да капитализам проживи још једну нову фазу, преношења политике картела на спољну политику, фазу 'ултра-империјализма', (86) тј надимперијализма, уједињења империјализма целога света, а не борбе медју њима, фазу престанка ратова у капитализму, фазу 'опште експлоатације света од интернационално-уједињеног финансиског капитала'.'' (87)
На тој'' теорији ултра-империјализма'' мораћемо се задржати још касније, да бисмо подробно показали, у коликој мери она одлучно и неопозиво кида с марксизмом. А сада, према општем плану ове скице, треба се осврнути на тачне економске податке који се односе на то питање. Да ли је'' са чисто-економског гледишта'' могућан'' ултра-империјализам'', или су то ултра-глупости?
Ако се под чисто економским гледиштем разуме'' чиста'' апстракција, онда се све, што се може рећи, своди на тврдјење: развитак иде у правцу монопола, прама томе, у правцу једног светског монопола, једног светског труста. То је ван спора, али то је и потпуно без садржаја, као кад тврдимо, да'' развитак иде'' у томе правцу да ће се предмети исхране производити у Лабораториум. У том смислу је'' теорија'' ултра-империјализма исто таква глупост као што би била и'' теорија'' ултра-пољопривреде.
Ако се пак говори о'' чисто-економским'' условима епохе финансиског капитала, као и конкретно-историској епоси, која се односи на почетак КСКС века, онда је најбољи одговор на мртве апстракције'' ултра-империјализма'' (које служе искључиво реакционарном циљу: одвлачењу пажње од дубине постојећих противречја) ако им се супротстави конкретно-економска стварност савремене светске привреде. Бесадржајна причања Кауцког о ултра-империјализму појачавају, измедју осталог, ону добоко-погрешну мисао која навраћа воду на млин аполгета империјализма, да тобоже господство финансиског капитала слаби неравномерност и противуречја унутар светске привреде, а оно их, уствари, појачава.
Р. Калвер у својој књижици'' Увод у светску привреду'' (88) покушао је да резимира најглавније чисто-економске податке који омогућују да се конкретно предоче узајамни односи унутрашње светске привреде на граници КСИКС и КСКС века. Он цео свет дели на 5'' главних привредних подручја'': 1) средње-европско (сва Европа осим Русије и Енглеске); 2) британско; 3) руско; 4) источно-азиско и 5) америчко, укључујући и колоније у '' подручја'' оних држава којима припадају и'' остављајући по страни'' неколико земаља које још нису подељене на подручја, као што су, на пример, Персија, Авганистан, Арабија у Азији, Мароко и Абисинија у Африци и т. сл (89)
Ево, у скраћеном облику, података које он наводи за та подручја:
Видимо три подручја с високо развијеним капитализмом (јак развитак и комуникација, и трговине, и индустрије): средње-европско, британско и америчко. Медју њима су три државе које владају светом: Немачка, Енглеска, Сједињене Државе. Империјалистичка утакмица и борба измедју њих до крајности је заоштрена тиме, што Немачка има незнатно подручје и мало колонија; стварање "средње Европе" још је у будућности и она се радја у очајној борби. Засада је политичка Расцепканост облежје целе Европе. Напротив, на британском и америчком подручју политичка је концентрација врло велика, али је огромна несразмера измедју пространих колонија прве и незнатих друге. А у колонијама капитализам тек почиње да се развија. Борба за Јужну Америку постаје све оштрија.
Два су подручја слабог развитка капитализма - руско и источно-азиско. У првом је густина становништва необично мала, у другом необично велика; у првом је политичка концентрација велика, у другом је нема. Кину су тек почели да деле и борба коју за њу воде Јапан, Сједињене Државе итд постаје све оштрија и оштрија.
Упоредите са том стварношћу - с гигантском разноликошћу економских и политичких услова, с крајном неједнакошћу брзине пораста разних земаља и др, с дивљом борбом измедју империјалистичких држава - глупу причу Кауцкога о "мирном" ултра-империјализму. Зар то није реакционаран покушај уплашеног малоградјанина, да се сакрије пред грозном стварношћу? Зар нам интернационални картели, који се Кауцки чине зачецима "ултра-империјализма" (као што се производња таблета у лаборатији "може" прогласити зачетком ултра-пољопривреде), не показују пример поделе и поновне поделе света, прелаз од мирне поделе на немирну и обратно ? Зар амерички и др финансиски капитал, који је мирно делио свет уз учешће Немачке, рецимо у медјународном синдикату жељезничких пруга, или у медјународном трусту трговачког бродарства, зар они сада не деле поново свет на основу нових односа снага, које се мењају сасвим немирним путем ?
Финансиски капитал и трустови не слабе, него појачавају разлике у брзини пораста разних делова светске привреде. А кад су се односи снага већ једном променили, у чему може бити, у капитализму, решење противречја, ако не у сили? Изванредно тачне податке о различитој брзини пораста капитализма и финансиског капитала у целој светској привреди имамо у статистици жељезница. (89) Последњих деценија империјалистичког развитка дужине жељезничких пруга променила се овако:
Жељезничке пруге (хиљаде километара)
Према томе, најбрже су се развијале железнице у колонијама иу самосталним (и полусамосталне) државама Азије и Америке. Познато је да тамо царује и потпуно влада финансиски капитал 4-5 најкрупнијих капиталистичких држава. Две стотине хиљада километара нових жељезничких пруга у колонијама и другим земљама Азије и Америке, то значи преко 40 милијарди марака новога улагања капитала уз особито повољне услове, уз нарочите гарантије рентабилности, уз уносне наруџбине за ливаонице челика и др, итд
Најбрже расте капитализам у колонијама и прекоморским земљама. Медју њима се појављују нове империјалистичке силе (Јапан). Пооштрава се борба светских империјализам. Повећава се данак који побире финансиски капитал од особито уносних колонијалних и прекоморских предузећа. Код поделе тога "плена" необично велики део долази у руке земаља које увек не заузимају прво место у брзини развитка производних снага. У највећим државама, заједно с њиховим колонијама, била је дужина железничких пруга:
(Хиљаде километара)
Дакле, око 80% свих железничких пруга концентрисано је у 5 највећих држава. Али, концентрација власништва тих пруга, концентрација финансиског капитала још је неупоредиво значајнија, јер, напр., Енглеским и француским милионерима припада огромна количина акција и облигација америчких, руских и других железница.
Захваљујући својим колонијама, Енглеска је повећала своју железничку мрежу на 100.000 километара, четири пута више него Немачка. Медјутим, опште је познато да је за то време развитак производних снага Немачке, и особито развитак производње каменог угља и гвождја, текао неупоредиво брже него у Енглеској, а да и не говоримо о Француској и Русији. Године 1892 Немачка је производила 4,9 милиона тона гвождја према 6,8 у Енглеској; а 1912 већ 17,6 према 9,0, тј гигантска превага над Енглеском! (90) Пита се, каквим се другим средством, осим рата, могао на бази капитализма уклонити несклад измедју развитка производних снага и акумулације капитала, с једне стране, и раздеобе колонија и "сфера утицаја" финансиског капитала, с друге стране?
