IX
Критика империјализма
Критику империјализма ми схватамо у широком смислу речи, као однос разних друштвених класа према политици империјализма у вези с њиховом општом идеологијом.
Огромна величина финансиског капитала, који је концентрисан у мало руку и који ствара необично густу мрежу односа и веза, која му подвргава не само масу средњих и малих него и најмањих капиталиста и посредника - с једне стране, ас друге стране - пооштрена борба против других национално -државних група финансијера за поделу света и за господство над другим земљама, - све то изазива општи прелаз свих имућних класа на страну империјализма. "Свеопште" усхићење његовим перспективама, бесомучна одбрана империјализма, улепшавање империјализма на све могућне начине - то је знак времена. Империјалистичка идеологија продире у радничку класу. Њу не дели кинески зид од других класа. Ако су водје садашње такозване "социјал-демократске" партије Немачке с правом добили име "социјал-империјалиста", тј социјалиста на речима, а империјалиста на делу, то је Хопсон већ 1902 г споменуо постојање "фабрикантских империјалиста" у Енглеској, који припадају опортунистичком "Фабијански друштву".
Буржоаски научници и публицисти наступају као браниоци империјализма, обично у нешто завијеном облику, заташкавајући потпуно господство империјализма и његове дубоке корене, настојећи да на првом месту истакну појединости и другоразредне детаље, напрежући се да неозбиљним "пројектима реформи", као што је полициски надзор над трустовима и банкама и т. сл, скрену пажњу са онога што је битно. Редје наступају цинични, отворени империјалисти, који имају смелости да признају бесмисленост мисли о реформисању основних својстава империјализма.
Узмимо један пример. Њемачки империјалисти у издању: "Архив светске привреде" настоје да прате национално-ослободилачке покрете у колонијама, разуме се, нарочито у не-немачким. Они бележе метеже и протесте у Индији, покрет у Наталу (Јужна Африка), у Холандској Индији итд Један од њих, у белешци поводом енглеског издања, где се налази извештај о конференцији подјармљених нација и раса, која је одржана 28-30 јуна 1910 г са претставницима разних народа Азије, Африке и Европе под тудјим господством, коментаришући говоре на тој конференцији, пише: "Говоре нам да се треба борити против империјализма; господујуће државе треба да признају потчињеним народима право на самосталност; медјународни трибунал треба да пази на испуњавање уговора, склопљених измедју велих сила и слабих народа. Конференција не иде даље од тих невиних жеља. Не видимо ни трага схватању оне истине, да је империјализам нераздвојиво везан с капитализмом у његовом данашњем облику, и да је стога (!!) директна борба против империјализма безнадна, осим ако се ограничи на иступање против појединих, особито одвратних ексцеса ". (103) Будући да је реформистичко поправљање основа империјализма обмана," невина жеља ", будући да буржоаски претставници угњетених нација не иду" даље "напред, зато буржоаски претставник нације која угњетава иде "даље" натраг, пузању пред империјализмом, које прикрива претензијама на "научност". И то је "логика"!
Темељна питања критике империјализма су питања о томе, да ли је могућно реформистичко мењање основа империјализма, да ли треба ићи напред ка даљем пооштравању и продубљивању противуречја, која империјализам радја, или натраг, њиховом отупљивању. Будући да је политичка особина империјализма реакција на целој линији и појачавање националног угњетавања у вези са угњетавањем које врши финансиска олигархија и отстрањивање слободне конкуренције, то се готово у свим империјалистичким земљама почетка КСКС века јавља ситнобуржоаска-демократска опозиција. И прекид с марксизмом који је извршио Кауцки, и широка интернационална струја кауцкијанства баш и јесте у томе да се Кауцки не само није побринуо него није ни умео да се супротстави тој ситнобуржоаској, реформистичкој, економски у својој основи реакционарној, опозицији, него се напротив практички с њом стопио.
У Сједињеним Државама империјалистички рат против Шпаније 1898 године изазвао је опозицију "анти-империјалиста", последњих мохиканаца буржоаске демократије, који су тај рат називали "злочиначким", сматрали да освајање тудјих земаља значи повреду устава, прогласили "шовинистичком обманом" поступак према водји уродјеника са Филипина, Агвиналду (њему су обећали слободу његове земље, а онда искрцали американску војску и анектирили Филипине), - цитирали речи Линколна: "када бели човек управља сам собом, то је самоуправа; када он управља сам собом и уједно управља и другима, то више није самоуправа, то је деспотизам ". (104) Али, како се сва та критика бојала признати нераскидиву везу империјализма са трустовима, па према томе и са основима капитализма, придружити се снагама које ствара капитализам крупни и његов развитак, она је остала "невином жељом".
Исто је основно становиште Хопсон у његовој критици империјализма. Хопсон је претекао Кауцког устајући против "неизбежности империјализма" и наглашавајући потребу да се "подигне потрошачка способност" становништва (у капитализму!). У критици империјализма, свемоћи банака, финансиске олигархије и др на ситнобуржоаски становишту стоје Агад, А. Ланзбург, Л. Ешвеге, које смо неколико пута цитирали, а од француских писаца - Виктор Берар, писац површне књиге: "Енглеска и империјализам" ( 1900 г). Сви они, нимало не претендујући на марксизам, супротстављају империјализму слободну конкуренцију и демократију, осудјују замисао багдадске жељезнице, која води у сукобе и рат, изражавају "невине жеље" за миром и т. сл - све до статистике медјународних емисија А. Најмарка, који, набрајајући стотине милиона франака "медјународних" вредности, узвикује 1912 г: "може ли се претпоставити, да би мир могао бити нарушен? ... да би се код тако огромних бројки ризиковало изазивање рата? "(105)
Код буржоаских економиста таква невиност није чудновата, та њима је код тога и корисно да изгледају толико наивни и да "озбиљно" говоре о миру под империјализмом. Али шта је остало од марксизма код Кауцког, кад се он године 1914, 15, 16 поставља на исто буржоаско реформистичко становиште и констатује да се "сви слажу" (империјалисти, тобоже-социјалисти и социјал-пацифисти) у погледу мира? Уместо анализе и откривања дубине противуречја империјализма, видимо само реформистичке "невине жеље", да се предје преко тих противуречја, да се она заобидју.
Ево једног малог примера економске критике империјализма Кауцког. Он узима податке о извозу и увозу Енглеске из Египта 1872 и 1912 године; показује се да је тај извоз и увоз растао слабије него општи извоз и увоз из Енглеске. И Кауцки умује: "немамо никаквог разлога да тврдимо да би се без војничког запоседања Египта трговина с њим мање порасла под утицајем обичне тежње економских фактора". "Тежње капитала за ширењем" "најбоље се могу остварити мирном демократијом, а не насилним методама империјализма". (106)
Ово умовање Кауцког, на сто начина препеване од његовог штитоноше (и руског прикриваче социјал-шовиниста) Г. Спектатора, основа је кауцкијанске критике империјализма, па се стога на то морамо подробније осврнути. Почећемо са цитатима из Хилфердинга, чије је закључке Кауцки много пута, па иу априлу 1916 г, прогласио да су "једногласно прихваћени од свих социјалистичких теоретичара".
"Није ствар пролетаријата, - пише Хилфердинг, - да прогресивној капиталистичкој политици супротставља заосталу политику ере слободне трговине и непријатељског односа према држави. Одговор пролетаријата на економску политику финансиског капитала, на империјализам, не може бити слободна трговина, него само социјализам. Такав идеал, као што је успостављање слободне конкуренције - он се сада претворио у реакционарни идеал - не може сада бити циљ пролетерске политике, тај циљ може бити једино потпуно уништење конкуренције уклањањем капитализма ". (107)
Кауцки је прекинуо са марксизмом, бранећи за епоху финансиског капитала "реакционарни идеал", "мирну демократију", "обичну тежњу економских фактора" - јер тај идеал објективно вуче натраг, од монополистичког капитализма на немонополистички, он је реформистичка превара.
Трговина с Египтом (или с којом другом колонијом или полуколонијом) "порасла би" јаче без војничког заузимања, без империјализма, без финансиског капитала. Шта то значи? Да би се капитализам брже развијао, ако се слободна конкуренција не би ограничила ни монополом уопште, ни "везама" или угњетавањем (тј. такодје монополом) финансиског капитала ни монополским поседовањем колонија од стране појединих земаља?
Умовање Кауцког не може имати другог смисла, а тај "смисао" је бесмислица. Рецимо да је тако, да би слободна конкуренција без икаквих монопола брже развијала капитализам и трговину. Али што се брже развија тргоина и капитализам, то је јача концентрација производње и капитала, која радја монпол. А монополи су се већ родили, - управо из слободне конкуренције! Чак иако су сада монополи почели успоравати развитак, ипак то није доказ за слободну конкуренцију, која је немогућна после тога како је родила монополе.
Ма како окретали умовање Кауцког, не можемо у њему ништа наћи осим реакционарност и буржоаског реформизма.
Ако поправимо то умовање и кажемо, као што каже спектатор: трговина енглеских колонија с Енглеском развија се сада спорије него с другим земљама - то такодје не спасава Кауцког. Јер Енглеску туче такодје монопол, такодје империјализам, само друге земље (Америке, Немачке). Познато је да су картели довели до заштитних царина новог, оригиналног типа: заштићују се (то је већ Енгелс споменуо у ИИИ свесци "Капитала") управо они производи који су способни за извоз. Познат је, даље, картелима и финансиском капиталу својствен систем "извоза у бесцење", "демпинг" како кажу Енглези: у земљи картел продаје своје производе уз монополистички високу цену, ау иностранству продаје буд зашто - да би ослабио конкурента, да би своју производњу раширио до максимума итд Ако Немачка брже развија своју трговину с енглеским колонијама него Енглеска - то само доказује да је њемачки империјализам свежији, јачи, организованији, развијенији од енглеског, а никако не доказује "превагу" слободне трговине, јер се ту не бори слободна трговина против протекционизма, против колонијалне зависности, него се бори 01:00 империјализам против другог, један монопол против другог, један финансиски капитал против дургог. Премоћ немачког империјализма над енглеским јача је него зид колонијалних граница или заштитних царина: од тога правити "доказ" за слободну трговину и "мирну демократију" значи вулгарност, значи заборавити основне ознаке и својства империјализма, значи замењивање марксизма малоградјанским реформизма.
Интересантно је да је чак и буржоаски економист А. Ланзбург, који критикује империјализам исто тако малоградјански као и Кауцки, ипак научније обрадио податке трговинске статистике. Он не упоредјује само једну случајно узету земљу и само колоније са осталим земљама, него упоредјује извоз из империјалистичке земље 1) у земљу која је од ње финансиски зависна, која од ње узајмљујем новац и 2) у земље финансиски независне. Добија се ово:
Извоз из Немачке (милиони марака)
Ланзбург није збројио цифре и стога зачудо није приметио, ако те цифре ишта доказују, да доказују само против њега, јер је извоз у зависне земље порастао ипак брже, иако не много, него у финансиски независне (подвући ћемо "ако", јер Ланзбургова статистика ни издалека није потпуна).
Пратећи везу извоза са зајмовима Ланзбург пише:
"Године 1890/91 закључен је румунски зајам посредством немачких банака, које су већ у претходним годинама давале на рачун тога зајма. Зајам је служио углавном за куповање жељезничког материјала, који се добавља из Немачке. Године 1891 Њемачки извоз у Румунију износио је 55 милиона марака. Следеће године пао је на 39,4 милиона ис прекидима пао на 25,4 милиона у г 1900. Тек последњих година поново је постигао ниво од 1891 г - захваљујући двама новим зајмовима.
"Њемачки извоз у Португалију нарастао је услед зајмова 1888/89 г на 21,1 милиона (1890), затим је у две следеће године пао на 16,2 и 7,4 милиона и достигао свој стари ниво тек 1903 г
"Још су рељефније подаци о немачко-аргентинској трговини. Услед зајмова 1888 и 1890 г Њемачки извоз у Аргентину достигао је 1889 г 60,7 милиона. Две године касније извоз је износио свега 18,6 милиона, мање од трећине предјашњег. Тек године 1901 достигнут је и престигнут ниво од 1889 г, што је било у вези с новим државним и градским зајмовима, са издавањем новца за подизање електричних предузећа и другим финансиским операцијама.
"Извоз у Чиле нарастао је због зајма од 1889 г на 45,2 милиона (1892) и затим за годину дана пао на 22,5 милиона. После новог зајма, закљученог посредством немачких банака године 1906, извоз се подигао на 84,7 милиона (1907), да би поново пао на 52,4 милиона године 1908 ". (108)
Из тих чињеница Ланзбург изводи забаван малоградјански морал, да је несталан и неравномеран извоз који је у вези са зајмовима, да није добро извозити капитал у иностранство, уместо да се "природно" и "хармонично" развија индустрија у домовини, да Крупа "скупо" стоје бакшиш код иностраних зајмова и т. сл Али чињенице говоре јасно: повећање извоза управо је у вези с лупешким махинацијама финансиског капитала, који се не брине за буржоаски морал и дере две коже с вола: прво, профит од зајма, друго, профит од истог зајма када се троши на куповину Крупових производа или жељезничког материјала синдиката челика и др
Понављамо: Ланзбургову статистику никако не сматрамо савршенством, али ју је требало навести, јер је научнија него статистика Каукога и Спектатора, јер Ланзбург правилније прилази питању. За просудјивање значаја финансиског капитала у ствари извоза и т. сл Треба знати одвојити везу извоза специјално и само с махинацијама финансијера, специјално и само с продајом картелских производа итд А упоредјивати напросто колоније уопште са неколонијама, један империјализам с другим империјализмом, једну полуколонију или колонију (Египат) са свим осталим земљама значи обилазити и заташкавати управо суштину ствари.
Зато Кауцкијева теоретска критика империјализма и нема ништа заједничког с марксизмом, зато је и подесна само као увод у проповедање мира и јединства са опортунисти и социјал-шовинистима, јер та критика обилази и заташкава управо најдубља и најбитнија противуречја империјализма: противуречје измедју монопола и слободне конкуренције која постоји напоредо с монополом, измедју гигантских "операција" (са гигантским профитима) финансиског капитала и "поштене" трговине на слободном тржишту, измедју картела и трустова, с једне стране, и некартелисане индустрије с друге стране, итд
Апсолутно исти реакционарни карактер има и много спомињана теорија ултра-империјализма, коју је измислио Кауцки. Упоредите његово умовање о тој теми године 1915 и умовање Хопсон године 1902:
Кауцки: "... Зар не може садашња империјалистичка политика бити потиснута од нове, ултра-империјалистичке, која ће наместо медјусобне борбе националних финансиских капитала поставити заједничку експлоатацију света од стране интернационално-уједињеног финансиског капитала? Свакако, таква се нова фаза капитализма може замислити. Да ли се она може остварити, за то питање немамо још довољних претпоставки ". (109)
Хопсон: "Хришћанство, које се учврстило у неколико крупних федералних империја, од којих свака има низ нецивилизованих колонија и зависних земаља, многима изгледа као најзаконитији развој савремених тенденција и уз такав развој, који би нам улио највише наде за сталан мир на солидној бази интер -империјализма ".
Ултра-империјализам или над-империјализам Кауцки је назвао оно, што је 13 година пре њега Хопсон назвао интер-империјализмом или медју-империјализам. Осим што је смишљена нова премудра реч, замењивања 01:00 латинске реченице другом, напредак "научне" мисли код Кауцког састоји се само у претензији, да се прикаже као марксизам оно што Хопсон описује у битности као лицемерност енглеских попова. После енглеско-бурског рата било је сасвим природно, да тај високопоштовани сталеж напрегне све силе да би утешио енглеске малограђани и раднике, који су изгубили много погинулих у јужноафричким бојевима и који су морали плаћати повећане порезе да би се осигурали што већи профити енглеским финансијерима. А која би утеха била боља од те, да империјализам није тако рдјав, да је он близу интер-(или ултра-) империјализму, који је кадар да осигура сталан мир? Ма како биле добре намере енглеских попова и сладуњавог Кауцког, објективни, тј стварни социјални смисао његове "теорије" је један и само један: најреакционарније тесењем маса надама на могућност сталног мира у капитализму, помоћу скретања пажње од оштрих противуречја и оштрих проблема савремености на лажне перспективе некаквог тобоже новог будућег "ултра-империјализма". Превара маса - осим тога ништа, - ама баш ништа друго, нема у "марксистичкој" теорији Кауцкога.
Уствари, довољно је да јасно упоредимо опште познате, непобитне чињенице, па да се уверимо колико су лажне перспективе које је Кауцки настојао да сугерише немачким радницима (и радницима свих земаља). Узмимо Индију, Индо-Кину и Кину. Познато је да су те три колонијалне и полуколонијални земље са становништвом од 6-7 стотина милиона душа подвргнуте експлоатацији финансиског капитала неколико империјалистичких сила - Енглеске, Француске, Јапана, Сједињених Држава итд Узмимо да те империјалистичке земље склопе савезе, једна против друге, са циљем да одбране или прошире своје поседе, интересе и "сфере утицаја" у поменутим азијским државама. То ће бити "интер-империјалистички" или "ултра-империјалистички" савези. Узмимо да све империјалистичке државе склопе савез у сврху "мирне" поделе поменутих азијских земаља - то ће бити "интернационално-уједињени финансиски капитал". Стварне примере таквих савеза имамо у историји КСКС века на пример у односу великих сила према Кини. Пита се, да ли се "може" претпоставити, уз услов да се сачува капитализам (а Кауцки претпоставља управо тај услов), да такви савези не би били краткотрајни? Да у њима не би било трвења, сукоба и борбе у свакаквим иу свим могућним облицима?
Доста је само јасно поставити питање, па да се на њега не може другачије одговорити осим одречно. Јер се у капитализму не може замислити друга база за поделу сфера утицаја, интереса, колонија итд осим снаге учесника у деоби, снаге опште-економске, финансиске, војне итд А снага тих учесника у деоби мења се неједнолично јер у капитализму не може бити равномерног развитка појединих предузећа, трустова, индустриских грана, земаља. Пре пола века Немачка је била шака јада, ако њену тадашњу капиталистичку снагу упоредимо са снагом тадашње Енглеске; исто тако - Јапана у поредјењу с Русијом. Зар се "може" претпоставити, да ће за 10-20 година остати непромењени односи измедју империјалистичких великих сила? Апсолутно се не може претпоставити.
Стога су "интер-империјалистичке" или "ултра-империјалистички" савези у капиталистичкој стварности, а не у вулгарној малограђанској фантазији енглеских попова или немачког "марксисте" Кауцког - у каквој год се форми склопили, било у облику империјалистичке коалиције против друге империјалистичке коалиције, било у облику свеопштег савеза свих империјалистичких сила - неизбежно само "предаси" измедју ратова. Мирни савези припремају ратове, аи сами настају из ратова, условљавајући се медјусобно, рађајући промену облика мирне и немирне борбе, из једне те исте база империјалистичких веза и узајамних односа светске привреде и светске политике. А премудри Кауцки, да би умирио раднике и помирио их са социјал-шовинистима који су прешли на страну буржоазије, раздваја из јединственог ланца једну карику од друге, раздваја данашњи мирни и "ултра-империјалистички", чак "ултра-ултра-империјалистички" савез свих великих сила ради "смиривања" Кине (сетите се гушења боксерског устанка) од сутрашњег немирног сукоба који припрема прекосутра опет "мирни" општи савез за поделу рецимо Турске итд, итд Наместо живе повезаности народа империјалистичког мира и периода империјалистичких ратова, Кауцки пружа радницима мртву апстракцију, да би их помирио с њиховим мртвим водјама.
Американац Хил у предговору своје "Историје дипломатије у медјународном развитку Европе" истиче ове периоде најновије историје дипломатије: 1) ера револуције; 2) уставни покрет; 3) ера "трговачког империјализма" (110) наших дана. А један писац дели историју "светске политике" Велике Британије од 1870 г на четири периода: 1) азиски (борба против кретања Русије у Средњој Азији у правцу Индије); 2) афрички (отприлике 1875-1902 - борба против Француске ради поделе Африке , - "Фашода" 1898 - умало што није дошло до рата с Француском); 3) други азиски (уговор с Јапаном против Русије) и 4) "европски" - углавном против немаски. (111) "Политичка чаркања претходница развијају се на финансиској основи ", - писао је још 1905 г банкарски практичар Рисер, - указујући на то како је француски финансиски капитал, оперишући у Италији, припремао политички савез тих земаља, како се развијала борба Немачке и Енглеске ради Персије, борба свих европских капитала ради зајмова Кини и др Ето то је она жива стварност "ултра-империјалистичких" мирних савеза у нераскидивој вези с просто-империјалистичким конфликтима.
Кауцкијево забашуривање најдубљих противуречја империјализма, које се неизбежно претвара у полепшавање империјализма, није без последица и за критику политичких својстава империјализма коју даје тај писац. Империјализам је епоха финансиског капитала и монопола који свагде уносе тежње за господством, а не за слободом. Резултат тих тенденција је реакција на целој линији, ма какво било политичко уредјење, крајње пооштрење противуречја и на том подручју. Особито се заоштрава и национално потлачивање и тежња за анексијом, тј за рушењем националне независности (јер анексија није ништа друго, него рушење самоодредјења нација). Хилфердинг правилно истиче везу империјализма са појачавањем националног тлачења: "Што се тиче наново отворених земаља, - пише он, - капитал који се тамо увози појачава та противуречја и изазива против дошљака све јачи отпор народа, кад се буди национална свест; тај отпор може лако прерасти у опасне мере уперене против иностраног капитала. Из темеља се револуционаришу стари социјални односи, руши се хиљадугодишња аграрна изолованост "изван-историских нација", оне се увлаче у капиталистички вртлог. Сам капитализам мало помало даје покорени средства и начине ослободјења. И они истичу онај циљ који је некада за европске нације био нешто највише: стварање јединствене националне државе, као орудја економске и културне слободе. Тај покрет за независност прети европском капиталу у његовим најдрагоценије подручјима експлоатације, која обећавају најсјајније перспективе, и европски капитал може одржавати своје господство само тако, да стално појачава своје војне снаге ". (112)
Томе треба додати, да не само у новоотвореним, него иу старим земљама империјализам доводи до анексија, до јачања националног угњетавања, па према томе, и до све јачег отпора. Протестујући против појачавања политичке реакције коју врши империјализам, Кауцки оставља у засенку питање, које је постало особито актуелном, питање о немогућности јединства са опортуниста у епоси империјализма. Протестујући против анексија он својим протестима даје такав облик, који је најмање увредљив за опортунисте, и који они могу најлакше прихватити. Он се обраћа непосредно немачким слушаоцима и за све то забашурује управо оно најважније и свакидашње, на пример, да је Алзас и Лотарингија анексија коју је извршила Немачка. Да бисмо оценили то "застрањење мисли" Кауцкога, узмимо један пример: рецимо да Јапанац осудјује анексију Филипина коју су извршили Американци. Пита се, хоће ли многи поверовати, да он то чини из непријатељства према анексији уопште, а не из жеље да сам анектира Филипине? И зар нећемо морати признати, да се "борба" Јапанаца против анексија може сматрати искреном и политички-поштеном само у том случају, ако он устаје против анексије Кореје коју је извршио Јапан, ако захтева слободу отцепљења Кореје од Јапана?
И теоретска анализа империјализма код Кауцког и његова економска, а исто тако и политичка критика империјализма скроз су прожете духом забашуривање и изглађивање најбитнијих противуречја, духом који се апсолутно не може помирити с марксизмом, тежњом да се у европском радничком покрету по сваку цену сачува уздрмано јединство с опортунизмом.
